Samo me ljubav može ubiti

U tihoj zori, probudio sam se u pećini kroz koju je proticala rijeka. Voda je progovorila: "Znaš li, davno prije nego što su smrtnici kročili Zemlju i počeli lutati ne znajući ko su, ja sam čuvala od bogova istinu?" Slušao sam, zbunjen. Sanjam li ili se budim u nekoj drugoj stvarnosti? Ipak, zagrabih vodu dlanovima i pitah s podsmijehom: A šta je tajna u istini? Svaka istina ima svoju tajnu, jer bez nje ne bi mogla dotaći dušu. Zato je tražimo u skrivenom, a ona je očigledna u onome što ne želimo znati, ne u tome što ne znamo. Super, onda mi možeš reći gdje sam i je li ovo stvarno? Stojiš na ivici beskonačnosti. Ako skočiš, bićeš bliže vlastitom stvaranju. Da li si spreman? Ne želim da skačem, hoću da izađem. Ne želim da ovdje ostanem. Kuda ti tečeš da te pratim? Ne pitaj gdje idem, samo kroči u mene, jer odgovor je u koraku koji napraviš, a ne u obalama. Ono što tražiš nije skriveno izvan ove pećine pod zvijezdama, već u pukotini tvojih misli. Mudra si, mada te ja slabo shvatam i ljude ne mogu dovoljno razumjeti. Prestani kopati po tuđim dušama, izvor koji te može napojiti uvijek je u tebi. A šta sam onda ja? Voda ćuti. Glatko teče kao ogledalo. Pitao sam ponovo i uzeo kamen, bacio ga, i voda se rasprsnu u hiljade kapljica. A u svakoj je odraz mog lica. Ti nisi jedno JA, ti si hiljade lica, svako jednako stvarno i jednako prolazno. Idi sada, traži ljubav, ne da te ispuni, nego da te uništi. Da ostaneš ogoljen pred beskonačnošću. Samo u ništavilu ćeš postati cjelina. Ono što te uništi, ponovo će te stvoriti. I sada pišem stih: SAMO ME LJUBAV MOŽE UBITI.