Pišem samo za mrtve

Od sada pišem samo za mrtve. Besmisleno je obraćati se živima. Ukrašavati rečenice za njih, slati poruke koje su ionako apsurdne. Želim govoriti onima koji su odbacili navike i potrebe. Oni ne pitaju. Oni ne traže smisao. Bez ambicije, strpljivi u svojoj smrti, dostojanstveno šute. Jer mi, svojom bukom, stvaramo prazninu. Mrtvi prihvataju da su izuzeti iz krda, dok mi zaboravljamo da smo živi. Oni nisu ponizni. Oni su spoznali. Oni znaju da su niko. Evo priznajem: poražen sam. Nisam šutio, niti mogu. Mrtvi ne odgovaraju. I ne lažu. Zato im i pišem. Oni znaju da sam grešnik. Kukavica. Izdajnik svega svetog. Moje ludilo je posljednja sloboda. Mi koji dišemo, više se ne bunimo. Mi živi smo nepouzdani. Pretvaramo se da razumijemo. Mrtvi ne glume život. Nisam ja pisac. Samo želim ono iznutra, ono što mi živi ne možemo izgovoriti.