Djeca nas gledaju

Djeca nas gledaju dok gutamo okrajke vrlina. Sumanuto huškajući dostojastvo u ponor, uporno propuštamo čisti dah, dah upitanosti o sopstvenoj volji. Nepodnošljivo se ulizujemo, gubeći sva uzdarja sluha. Zbrisali smo ljepotu i iz uspomena opoganili izazov trena, prognali smo i sramotu – jer se stidi nas… U nama tuge grli zrelost bola; nepomično trošimo život, a on nam prkosi radoznalim pogledima djeteta…